Sergej Joković: „Nisam tražio priznanje, samo sam bio tu kada je trebalo.“

Sergej Joković je u Mreži za omladinski aktivizam Crne Gore (MOACG) praktično od njenih početaka. Za sve te godine, kaže, nije razmišljao o tome šta će dobiti zauzvrat. Dolazio je kada je mogao, uključivao se kada je trebalo i ostajao onda kada mu je bilo važno da bude dio zajedničke priče.

Student Elektrotehničkog fakulteta Univerziteta Crne Gore, Sergej slobodno vrijeme najradije provodi uz sport, filmove i folklor.

U MOACG je došao preko osnivača koji su bili njegovi drugari iz srednje škole. Kao jedan od prvih volontera, posebno pamti prve ekološke akcije sađenja i čišćenja Gorice, Ljubovića, Bloka pet i Tološa.

„Taj dio mi se jako svidio - umoriš se, ali znaš za šta si se umorio.“

Upravo mu je osjećaj da iza uloženog vremena i truda ostane nešto konkretno jedan od najljepših djelova volontiranja.

„Ja sad na Goricu kad pođem znam koja su drva tada posađena i koliko je tu bilo napora i truda.“

Kada govori o tome šta mu je MOACG donijela, Sergej ne izdvaja samo aktivnosti. Važan dio njegovog iskustva čine ljudi, razgovori i druženja koji nastaju nakon zajedničkog rada.

„Radimo i učimo zajedno i stvaraju se nove ideje, a onda se i družimo i taj cijeli ciklus se popuni.“

Povodom pet godina rada MOACG uručeno mu je jubilearno priznanje za doprinos organizaciji. Ipak, kaže da ga nije očekivao – upravo zato što nikada nije radio sa idejom da bude nagrađen.

„Nisam znao da ću da dobijem nagradu jer mislim da nisam ništa radio što je odskakalo. Samo sam bio tu kada je trebalo i kada me je interesovalo.“

Za Sergeja je upravo u tome i suština volontiranja. Ne moraš uvijek biti najglasniji, najaktivniji ili tražiti priznanje. Nekada je dovoljno da budeš tu kada je potrebno.

Posebno će pamtiti i trenutak kada je na jubileju obukao crnogorsku narodnu nošnju i dočekivao goste.

„Kada sam je obukao, baš je bio nestvaran i vanserijski osjećaj. Bilo je super.“

Jubilarno priznanje za njega danas predstavlja potvrdu svega što je tokom godina radio, ali ne i cilj zbog kojeg se treba uključiti.

„To jeste prestiž, ali nije nedostižno. Bilo ko ko se malo založi, potrudi i zainteresuje može da dobije priznanje.“

A možda upravo njegov odnos prema priznanju najbolje opisuje i njegov odnos prema volontiranju.

„To se ne traži, to samo dođe. Nije to sam cilj svega ovoga. Jednostavno te neko nagradi za dobra djela.“

Za Sergeja, godine provedene u MOACG nijesu samo niz aktivnosti i događaja. To su posađena stabla koja i danas prepoznaje, ljudi koje je upoznao, znanja koja je stekao i osjećaj da je bio dio nečega što je raslo zajedno sa njim.